Tamnica — ceo tekst pesme
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I očiju što ih vidi moja snaga.
Tekst prema Vikizvorniku, uz poređenje sa prepisom na Kod Kićoša. Očigledna greška „ja počeh ja živim“ ispravljena je u „ja počeh da živim“; strofe su razdvojene na pet stihova. Izvor teksta. Originalno delo je u javnom domenu.
Analiza pesme „Tamnica“
„Tamnica“ prikazuje život kao pad iz nevinosti u svet tela, vremena i bola. Zvezde koje odlaze iz očiju označavaju gubitak prvobitne celovitosti, ali za njima ostaju boje, snovi i mogućnost pesme.
Život kao pad
Govornik dolazi u život bez znanja i bez svoje volje. Tamnica iz naslova može se čitati kao slika zemaljskog postojanja: čovek je vezan za telo i svet čije poreklo ne razume. „Nevine daljine“ pripadaju pesničkoj viziji izgubljenog stanja, a ne doslovnom sećanju na vreme pre rođenja.
Zvezde, oči i nastajanje sveta
Odlazak zvezda iz očiju povezuje unutrašnji gubitak sa nastankom spoljašnjeg sveta. Nebo, prostor i trajanje oblikuju se zajedno sa svešću o patnji. Ipak, zvezde ostavljaju boje i viziju: ono što je izgubljeno nastavlja da živi u doživljaju i snu.
Snaga koja boli i leči
Zemlja ostaje za hod i za život reči. Stvaralačka snaga istovremeno donosi bol i pruža mogućnost da se bol izrazi. Završne slike trave, vode i očiju otvaraju vezu između unutrašnjeg bića i prirode. Pesma zato ne završava samo zatvorenošću, već i potragom za prisustvom izgubljene lepote.
Kompozicija i zvuk
Deset strofa od po pet stihova povezuje ponavljanje početnog stiha na kraju svake strofe. Taj kružni oblik pojačava osećanje vezanosti i daje stihovima snažnu muzikalnost. Put od pada do pesničkog otkrića ostaje otvoren, bez konačnog oslobađanja iz tamnice.